Трагови

ЧУВЕНИ БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧИ ЋУКОВИЋИ И ЊИХОВЕ НЕЗАБОРАВНЕ КЊИГЕ
Кадок са Гундулићевог венца
Историчари Дурковић-Јакшић и Старчевић сврставају их у ред најзначајнијих старих српских издавача, књижара и штампара. Засновали су издавање уџбеника и издаваштво за децу. Уз њихову библиотеку „Класична дела омладинске књижевности” (Кадок) стасавале су многе наше генерације. За четврт века објавили су више од хиљаду наслова. А онда им је 1948. одузета имовина и забрањен рад. Данас, шест и по деценија касније, њихови потомци покушавају да исправе неправде и крену изнова

Пише: Јово Бајић
Фотографије: Архива Ћуковића и Јово Бајић

Старинска приземна кућа, пре неколико година превалила стоту. Улица Гундулићев венац 10, београдска четврт Дорћол. Стешњена међу новијим и већим грађевинама, та кућа помало оронуле фасаде, са старинском капијом, не указује на неку посебност и знаменитост. А да су ствари боље него што јесу, на том здању стајала би табла на којој би писало да су у овој кући живели и радили познати београдски књижничари-издавачи Ћуковићи, који су задужили српску културу. Од краја XIX века па до Другог светског рата, под кровом ове куће припремили и потом штампали више од хиљаду наслова најразличитијих књига.
Драгутин и Радомир Ћуковић, отац и син, осмислили су издавање школских уџбеника и развили српско издаваштво за децу. Управо овде, под кровом ове куће, Радомир Ћуковић осмислио је чувену библиотеку Кадок („Класична дела омладинске књижевности”), уз коју су одрастале и формирале се многе наше генерације.
Стару кућу подигао је 1908. књижничар Радомир Ћуковић, који је међу тадашњим издавачима у Србији стекао име и значајан капитал. Кућа је плански грађена и за становање и за рад са књигама. У дворишном делу изграђен је магацин за књиге. Касније је тај магацин претворен у стамбени простор, а у башти иза куће подигнут је још већи магацин.
Време није много изменило ову грађевину. Гледано са улице, стара кућа онаква је каква је била пред Први светски рат. Иста стара фасада, метална капија, прочеље. У оном делу где је првобитно био магацин данас живе Драгутинови потомци: унук Драгомир, Радомиров син, са женом Марицом (обоје пензионери) и кћерком Ангелином. У стану је старински стилски намештај, какав су онда набављале боље београдске куће, са ознакама бечких столарских радионица. У старом дворишту велика лоза коју је својевремено Драгутин засадио. У дну је и онај други магацин за књиге, одузет Ћуковићима после Другог светског рата.
Ћуковићи су имали књижару на Теразијама, у згради које више нема. Носила је број 16 и натпис: Издавачка књижарница „Рајковић и Ћуковић”. Сачуване фотографије сведоче да је радња имала леп излог и била добро опремљена. Поред уџбеника, ту су продаване ђачке свеске и папир. Недалеко, у Таковској улици, Ћуковићи су ортачки отворили и штампарију „Давидовић и друг”.
Године 1948, међутим, издаваштво Ћуковића угасиле су комунистичке власти. Радомиру Ћуковићу је забрањено да се самостално бави књигама, одузети су му књижара, магацин и штампарија. Данас, шест и по деценија касније, у истој оној кући на Гундулићевом венцу млада Ангелина Ћуковић, Драгутинова праунука и Радомирова унука, настоји да оживи породичну традицију и да се поново бави издаваштвом.

СРПСКИ ТАЛЕНАТ, ФРАНЦУСКИ КРОЈ

Повесничари старог српског књижарства и издаваштва др Љубомир Дурковић-Јакшић и Велимир Старчевић сврставају Драгутина Ћуковића у ред најзначајнијих у том послу. Рођен је 1873. у селу Велика Пчелица, у срезу лесковачком, округу моравском. Дошао је да учи занат у Крагујевцу, а знатан део шегртовања проводи у једној тамошњој књижари. Одатле прелази у Београд, у књижару Мите Ђорића.
Доцније се упустио у самосталан књижарски посао. Са ортаком Живојином Рајковићем, који је имао пиљарску радњу а и новац, откупио је књижару Јована Ћурчића на Теразијама и отворио „издавачку књижарницу”. Књижарнице су биле посебне културне установе, али и трговачке радње чији је главни посао било издаваштво, а онда и продаја сопствених издања. Продаване су и књиге других издавача, па и оне набављене у иностранству. Уз то, и ђачке свеске, папир, разни административни обрасци.
Издаваштву се окренуо и Драгутин Ћуковић. Запослио је књижара Мирка Хаџивуковића, родом из Фоче, који јешколован у Француској и добро се разумео у издавачке послове. Књижарница „Рајковић и Ћуковић” од самог почетка окренула се деци. Покренула је дечји лист Школско звонце, на шеснаест страна. Затим су се упустили у штампање књига. Ћуковићу је пошло за руком да са просветним властима уговори штампање уџбеника за основне и средње школе, што је био добар и сигуран посао. Поред тога, штампали су и разгледнице, речнике, мапе, административне обрасце.
После Првог светскога рата посао је настављен још полетније. Са властима нове државе Књижарница „Рајковић и Ћуковић” успева да постигне договор о штампању уџбеника, што је донело нове послове и углед.
Драгутин Ћуковић умро је 1929, а у пословима га је наследио син Радомир, рођен у Београду 1908. Као и већина имућнијих Београђана, Драгутин Ћуковић је свога сина школовао у иностранству, у Француској. Студије економије Радомир је започео у Паризу. Пошто је тамо било доста српских студената, па се у толиком друштву мање учило и лако губило време, Радомир је студије наставио у Лиону. Већ тада усмеравао се према издаваштву, јер га је при повратку у Београд чекао сигуран посао. Када је 1929. умро његов отац Драгутин, он је преузео послове.

НАСТАВЉАЊЕ ПОКИДАНИХ НИТИ

Године 1932. Радомир Ћуковић је раскинуо ортаклук са Рајковићима. Наставља посао под називом „Књижарница Радомира Д. Ћуковића”. Пратећи токове у европском издаваштву, Радомир уводи новине. Поред уџбеника, објављује више наслова из лепе књижевности, публицистике и науке. Почетком 1930-их окренуо се млађим читаоцима средњошколског узраста и осмислио библиотеку Кадок. Знао је неколико европских језика и пратио збивања, што му је омогућило да дође до најбољих наслова омладинске књижевности и обезбеди издавачка права. Затим, пажљиво је бирао преводиоце, графичкој опреми књига придавао велики значај. Књиге су биле у тврдом повезу, корице у боји, текст проткан већим бројем изузетно добро урађених илустрација. До Другог светског рата у четири кола штампано је четрдесетак наслова. Књиге су биле изузетно добро примљене код ондашње омладине.
За четврт века рада, под два имена, Ћуковићи су штампали више од хиљаду наслова књига (Драгомир Ћуковић сматра да их је било двоструко више). Од тога, више од половине били су уџбеници за основне и средње школе, четвртина педагошка литература и књижевност за децу, око десет одсто белетристика, а остало речници и друга издања.
А онда је дошла 1948. Забрана рада, одузимање имовине. Зграда на Теразијама у којој је била Издавачка књижарница „Рајковић и Ћуковић”
после је срушена и ту је подигнута нова грађевина. Магацин у дворишту постао је власништво новог предузећа „Југословенска књига”. Због наводне непрописне заштите од електромотора у штампарији у Таковској улици, Радомир Ћуковић осуђен је на осам месеци затвора. Један део је одробијао у Београду, други на принудном раду у околини Копривнице, у Хрватској. Када је једном после затвора свратио у штампарију, која је тада била државно власништво, електромотори су били у истом положају као и пре његовог затвора.
После одслужења затворске казне, Радомир Ћуковић се запослио у издаваштву. Радио је у „Просвети” и „Југословенској књизи”, где је његово знање било цењено и од њега се учило. Са њим су радили и неки од његових бивших радника, који су се и раније овом послу учили у његовој књижарници и штампарији. Пошто је знао више страних језика, једно време службовао је у одељењу за набавку иностраних књига. После је отишао у пензију и дочекао лепу старост. Преминуо је 1990.
Његов син Драгомир је хемијски техничар, па се Радомировом смрћу беше угасила жива издавачка традиција Ћуковића. Данас, пак, млада Ангелина Ћуковић, у кући коју је подигао њен прадеда Драгутин и у којој је и она рођена, покушава да то обнови. У њиховој кући није сачувано много књига на чијим корицама стоји име Издавачке књижарнице „Рајковић и Ћуковић”, али неки од наслова могу се наћи у београдским и новосадским антикварницама. Ангелина је досад објавила неколико фототипских издања која су некада доживела успех на тржишту. Снује да поново штампа издања из едиције Кадок. Поднет је и захтев држави да се Ћуковићима врати одузети магацин у дворишту, који је у међувремену приватизован. <

***

Окупација, забрана ћирилице, интернација
Пословни узлет Ћуковића прекинут је Првим светским ратом и аустроугарском окупацијом. Окупационе власти су 1915. забраниле ћирилицу и спаљивале све књиге штампане тим писмом. На удару се нашла и Књижарница „Рајковић и Ћуковић”: магацин и књижара су опљачкани и затворени, а Драгутин Ћуковић отеран у интернацију.

***

Поверење еснафа
Када је 1921. основано Књижарско удружење, које је имало за циљ да код власти, законодавца и јавности заступа ставове издавача, за његовог првог председника изабран је Драгутин Ћуковић који је, како истиче Велимир Старчевић, у то време био чувен по своме поштењу. Био је угледна и радо виђена личност у свим културно-просветним и патриотским друштвима.

***

Обнова или узурпација
Колико је то био добар рецепт, види се и по томе што је библиотека „Кадок” обновљена и после Другог светског рата, са потпуним графичким решењем које је осмислио Радомир Ћуковић. Прве књиге из те едиције појавиле су се почетком шездесетих. Двадесетак година касније исту едицију, са истим графичким решењем, обновиле су заједнички издавачке куће „Просвета” и „Делта прес”.